Agresivnost kod djece je sve rasprostranjenija i sve većem broju roditelja zadaje glavobolje pa se čini da je ovo zapravo tema kojom je potrebno svi da se bavimo.
Sa jedne strane tiče se onih čija djeca ispoljavaju takvo ponašanje, sa druge roditelja čija djeca takvo ponašanje trpe i sa treće svih nas koji se na različite načine bavimo djecom.
Prema riječima, Maje Antonić, porodičnog psihoterapeuta i dječijeg integrativnog psihoterapeuta na superviziji, djeca često agresivno ponašanje ispoljavaju ne samo prema vršnjacima već i prema roditeljima, drugim odraslima (babama, vaspitačima, učiteljima i dr.) i prema predmetima.
„Pored agresije usmerene ka drugima (heteroagresija), ona može biti usmerena i ka sebi (autoagresija). Agresivno ponašanje se ne ispoljava samo kao stečeno, naučeno ponašanje već je delom i prirodna pojava. Takođe je važno da razlikujemo agresivno ponašanje od agresivnosti kao biopsihološkog motiva i agresivnog impulsa kao urođene odbrambene reakcije na napad i ugrožavanje potreba“, kazala je Autonić.
Rano ispoljavanje agresivnog ponašanja
Prema njenom mišljenju, agresivnost se javlja kao prirodna pojava na veoma ranom uzrastu, a prvi oblik takvog ponašanja ispoljava se već prema majci putem griženja dojke ukoliko djetetu nisu zadovoljene primarne potrebe. Objašnjava da kada dijete malo odraste agresevno ponašanje se manifestuje svima dobro poznatim bacanjem na pod, lupanjem o pod, udaranjem osoba oko sebe, bacanjem predmeta, a predstavljaju proizvod frustacije djeteta na osujećenost neke potrebe ili želje.
„Kako dete raste menjaju se oblici ispoljavanja, a repertoar agresivnog ponašanja se usložnjava, ukoliko se pravovremeno ne reaguje na neprihvatljivo ponašanje. Situacije poput namernog vršenja nužde na neprimerenim mestima takođe može biti izraz agresivnog ponašanja“, istakla je.
Agresivnost kao oblik komunikacije
Djeca mogu ispoljavati neprimjereno ponašanje i u fazi formiranja govora kao sredstva komunikacije.
„Deca koja još uvek nisu razvila verbalnu komunikaciju a borave u vršnjačkoj grupi u kojoj je većina već ovladala ovom funkcijom, neretko ispoljavaju agresivno ponašanje. Ono se javlja kao posledica nemogućnosti da saopšti svoje potrebe i namere a i druge dece da ga razumeju i odgovore na te potrebe“, objašnjava Autonić.
Agresivno ponašanje u funkciji prihvatanja
Ona dalje ističe da dominantan uticaj na pribjegavanje agresivnom ponašanju svakako pripada filmovima, serijama, raznim emisijama sa agresivnim sadržajima, različitim oblicima video igara, ali i modelu takvog ponašanja u neposrednom okruženju.
„Kako se deca ugledaju na junake, heroje, gangstere iz nerealnog sveta, tako uzori mogu biti u porodici i vršnjačkoj grupi. Sve veća promocija „junaštva“ i „moći“ proizašla iz neadekvatnog oblika ponašanja/agresije kod dece stvara divljenje i želju da budu kao oni“, navodi i dodaje da treba da uzmemo u obzir da je čovjek socijalno biće i da je jedna od važnijih potreba da bude prihvaćen u društvu. Kada tu potrebu stavimo u kontekst da živimo u vremenu u kome je „in“ biti „loš momak“, a potpuni „out“ biti dobar đak, smjeran, kulturan dolazimo do odgovora zašto sve veći broj djece bira da ide „lošim putem“.
Šta je važno da znate?
Antonić kaže da se dijete rađa sa agresivnim potencijalom koji se oblikuje tokom odrastanja u interakciji sa okolinom.
„Ono vremenom stiče sposobnost da se na odgovarajući način nosi sa svojim nagonima, koji uključuje i agresivne. Kada uzmemo u obzir da se najveći deo njenog ispoljavanja uči u interakcijama s porodicom i socijalnom sredinom, važno je da vodimo računa o porukama koje putem ovih interakcija šaljemo detetu. Sigurna, topla, smirena i opuštajuća atmosfera smanjuje potrebu za agresijom i u takvim sredinama retko se razvijaju agresivne osobe, dok hladna, neprijateljska atmosfera i kažnjavanje podstiču agresivnost“, objasnila je.
Na kraju savjetuje roditelje da ako primijetite agresivno ponašanje kod djeteta a ne činite ništa ili prelazite preko njega, podstičete agresivnost jer djetetu ne dajete do znanja da je takvo ponašanje neadekvatno.
“Dete će nastaviti s istim ponašanjem, jer je agresija instinktivna, laka i detetu deluje prirodno. Veoma je važno postavljati deci granice i učiti ih pravilima. Deca koja imaju popustljive roditelje u situacijama i najmanjeg osujećenja pribegavaju agresiji jer imaju veoma nizak prag tolerancije na frustrirajuće situacije“, zaključila je Antonić.
Izvor: Moj pedijatar
Priredila: Anđela Miličić
