Svojim radom, predstavljenim na izložbi fotografija Nevidiljivi životi (Invisible Lives) u foajeu Kina Boka u Kotoru, istaknuti crnogorski umjetnički fotograf Duško Miljanić je, u okviru Festivala Uhvati film, na suptilan, plemenit i estetski prijemčiv način skrenuo pažnju na osobe s invaliditetom. U timskom radu s učesnicima projekta Nevidljivi životi iz Letonije, Srbije i Crne Gore, on je podijelio svoje ogromno znanje, vještine i iskustvo u oblasti analogne fotografije i kroz lični vizuelni izraz opisao Leonsa, jednog od mnogobrojnih osoba s oštećenjem vida u gradiću Cesis u Letoniji.
U postavci je uži izbor radova među kojima su u panoi s pričom o Emeriti - Frekvencija srca, Ilgi – Savjeti za srećan život, i drugi. U projektu su, pored Miljanića, učestvovali Aleksandra Drecun, Ana Mitrović, Nada Vojinović i Miloš Zvicer iz Crne Gore, zatim Boris Abramović, Irena Čučković, Sara Kecman, Stefan Kosanović i Darko Sretić iz Srbije, te Eline Buka, Paulis Jakušonoks, Monta Kruze, Eva Strazdina i Nikola Li Cvajcne (Nikola Lee Zvaigzne) iz Letonije.
„Ovo je potpuno drugačije, zanimljivo je, zato što smo radili s grupom ljudi koji su na životnim marginama, to je bio veliki izazov i za mene. Izložba je rezultat jedne fantastične radionice koja je održana prije dvije godine sa studentima/studentkinjama različitih medija. Radili smo analognu fotografiju na temu osoba s oštećenjem vida, da kroz ovaj medij prikažemo taj nekakav njihov otežani pristup svakodnevici. Nastojali smo da se iz ovog digitalnog doba vratimo u starinski postupak analogne fotografije, u nešto što je mnogo teže, zahtjevnije, kompleksnije, za šta je potrebno mnogo više truda i poznavanja raznoraznih parametara da bi uopšte nastao bilo kakav proizvod.
U pitanju je mali grad u Letoniji, zove se Cesis, grad s najviše osoba s oštećenjem vida prema broju stanovnika. Za vrijeme Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika (SSSR) tu je napravljena fabrika gdje su ih zapošljavali. Neki su rođeni s oštećenjem vida, neki su vid izgubili tokom života, a onda se njihov broj vremenom povećavao, objasnio je Miljanić za Boka Njuz (Boka news). On je kasnije, pored priče o Leonsu, uradio priče i s ostalim osobama s oštećenjem vida, kojima je ovaj projekat posvećen.
Mnogi od studenata, dodaje on, prvi put uopšte su se susreli s takvom vrstom fotografije. Radili su raznim medijima, različito su se izražavali, svako od njih je posredstvom fotografije drugačije interpretirao ono što je imao u intervjuu s određenom osobom. Svako od njih je pravio neku vrstu mini- intervjua, u više navrata su se sretali sa sagovornicima s oštećenjem vida, šetali s njima, nastojeći da dopru do njihovih srca.
„Koristio sam mali detalj, ogledala, gdje sam pokušao da reflektujem kako oni vide svijet, koji oni zapravo ne vide, nego ga zamišljaju. Ono što sam dobio u razgovoru s njima, nastojao sam da interpretiram u tom ogledalu, da nađem te motive, ili te boje, ili to nešto o čemu oni razmišljaju, da se to reflektuje u ogledalu. To je bio malo kompleksniji proces, objasnio nam je Miljanić.
Projekat je urađen prema ideji Ieva Ubele, a koordinatori su Oskars Goba i Irena Čučković. Grafički dizajn uradila je Elina Bušmane, a kustos izložbe je Liga Linderbauma. Produkciju potpisuju Agnese Zvierde, Milan Vračar i Branimir Žugić.
Finansiran je kroz program Kreativne Evrope, a sproveli su ga Umjetnički fond Rucka (Letonija) u saradnji s udruženjem Kulturanova iz Srbije i udruženjem Art 365 iz Crne Gore. Njihov cilj je da kroz saradnju umjetnika iz tri grupe ispričaju priče o različitim marginalizovanim pojedincima u društvenoj zajednici Letonije.
Izvor: Portal Bokanews
Pripremio: Ivan Čović
